foto: Refugee Aid Miksalište

Refugee Aid Miksalište u Beogradu je nezavisna organizacija koja pomaže novopridošlim izbjeglicama. Kod njih izbjeglice mogu da se registruju i da budu smješteni u izbjegličke centre širom Srbije. Ova organizacija isto tako održava mnoge radionice za izbjeglice gdje oni mogu da se nauče načinu života u Evropi počeći od radionica za uljepšavane (šišanje, brijanje, itd) pa sve do edukativnog sistema i učenjem stranih jezika. Imali smo priliku da odradimo intervju o radu ovog centra i razgovarali smo sa Toedorom Jovanović (menadžerkom zajednice) koja je sa zadovoljstom prihvatila našu ponudu. Koja je svrha ove organizacije i zašto to rade, koga sve služe i kakvi su planovi za budućnost su samo od nekih pitanja na koje nam je ona rado odgovorila.

NPO: Recite nam o vašoj organizacija i koji je vaš cilj?

RAM: Mikser je u avgustu 2015. godine pokrenuo inicijativu za sakupljanje pomoći za izbeglice sa Bliskog Istoka i iz Afrike. Danas, ova inicijativa pretvorila se u jedinstveni hub na Balkanu, gde izbeglice, migranti i tražioci azila imaju pristup brojnim uslugama. Miksalište se često prilagođava novim okolnostima koje nastaju na terenu, stoga se i aktivnosti i usluge unutar Miksališta menjaju. Opšti cilj je da se smanje rizici i vulnerabilnosti tražioca azila, izbeglica i migranata u centru Beograda, da im se obezbeđuju potrebne usluge, da im se pomogne da ostvare svoja prava i da im se pruži nada tokom daljeg puta ili, ukoliko to žele, tokom ostanka u Srbiji.

NPO: Vaši radnici su većinom volonteri iz regiona i širom svijeta. Možete li nam malo reći o njima? Možete li nam pojasniti kako da osoba radi/volontira kod vas i koji su uslovi potrebni za to?

RAM: Refugee Aid Miksalište je koalicija nevladinih organizacije koje imaju obučeno, profesionalno osoblje za rad u humanitarnom sektoru, stoga radnici Miksališta nisu većinom volonteri. Međutim, Mikser kao jedna od organizacija u koaliciji, nudi šansu za volontiranje. Volontiranje u centru zavisi od samih volontera i njihove spremnosti da se prilagode situaciji. Volonteri mogu biti kratkoročni i dugoročni. Kratkoročni volonteri uglavnom su stranci iz raznih zemalja sveta. Do sad,imali smo skoro 2000 volontera iz 60 različitih zemalja sveta. Što se tiče kratkoročnih volontera, za njih je bolje da rade neke mehaničke poslove, poput sortiranja robe. Oni većinom ostaju nekoliko dana ili nedjelja, što nije dovoljno da se zaista upoznaju sa izbeglicama i prilagode njihovim potrebama. Dugoročni volonteri, sa druge strane, imaju više vremena da je polako upoznaju sa humanitarnim radom. Od kada nemamo više distribuciju u centru, koja se zasniva na podeli hrane i stvari, teže nam je da organizujemo volontere. Sada, kada smo fokusirani na edukativne programe, od volontera se očekuje da budu inovativniji, kreativniji i otvoreniji. Dugoročni volonteri pogodniji su sa takve programe, jer imaju potrebno vreme da budu obučeni za rad sa izbeglicama. Kratkoročni volonteri iz stranih zemalja često imaju prethodno iskustvo rada u različitim kampovima i centrima, međutim zadaci koje su imali tamo obično se znatno razlikuju, što je u skladu i sa politikama tih zemalja u kojima su volontirali.

NPO: Imate radionice tj. jedna od njih je i radionica Kulturne orijentacije-recite nam da li i dalje radite ove radionice i kako ste došli na tu ideju? Kakav je odaziv firmi, je li potražnja/interes velika za njima i da li uključujete i izbjeglice u iste?

RAM: Aktivnosti na Miksalištu generalno usmerene su na kulturnu orijentaciju, koja se ne mora odvijati samo kroz radionice, već i kroz razgovore sa zaspolenima i volonterima. Smatramo da je bitno ukazivati izbeglicama na razlike u kulturi na koje će se navikavati kada stignu od neku od zemalja Zapadne Evrope. Kulturna orijentacija počinje zajedničkim jezikom – ako izbeglica na zna engleski, na Miksalištu postoji dovoljan broj prevodioca koji im pomažu da se bolje sporazumeju i informišu. Razmena iskustava u različitim aspektima života – ekonomskom, kulturnom, društvenom, poslovnom, ličniom, političkom – takođe pomaže izbeglicama da se kulturno orijentišu. Često imamo časove srpskog jezika, koji im pomažu da se bolje upoznaju sa kulturom zemlje u kojoj trenutno borave. Treće, upoznajemo ih sa konkretnim zakonima i politikama koje utiču na njihov životni put, poput zakona o azilu, jer često ne razumeju pravni sistem u Srbiji koji se direktno tiče njihove budućnosti. Četvrto, upoznajemo ih sa Beogradom, i Srbijom uopšteno – pričamo im o našem načinu života, obavezama, ritualima, znamenitostima, pri čemu vodimo računa o tome kako se oni osećaju povom situacije gde su ostali bez doma. Gledamo da budemo prijateljski nastrojeni, ali u isto vreme i profesionalni, pružajući im neophodne informacije o različitim kulturama sa kojima su u kontaktu.

NPO: Da li vaš centar obuhvata osnovne potrebe izbjeglica poput hrane i higijene?

RAM:  Od novembra 2016, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja poslalo je preporuku svim nevladinim organizacijama koje pružaju humanitarnu pomoć izbeglicama da deljenje materijalne pomoći treba da se obustavi, s obzirom da izbeglice imaju obezbeđenu pomoć u kampovima. Jedan od ciljeva ove odluke je da se spreči skupljanje izbeglica na ulicama Miksalište je ispoštovalo ovu naredbu i momentalno obustavilo distribuciju hrane i odeće. Do tada, izbeglice su imale dva obroka dnevno na Miksalištu i garderobu. Higijenu imaju obezbeđenu – jedna od organizacija na Miksalištu, Lekari bez granica, pružaju usluge tuširanja i pranja veša. Povremeno, kada dobijemo donaciju tih artikala, mogu da dobiju određena sredstva za higijenu, poput šampona, pasti za zube, kupki, četkica, higijene za decu i bebe itd. Komeserijat za izbeglice i Ministarstvo tolerišu da se izbeglicama daju male užine, mada izbeglice uglavnom same kupuju hranu, na šta im odlazi dosta novca.

NPO: Imali smo priliku pogledati “Grad u gradu” dokumentarac koji govori o barakama gdje su privremeno bile izbjeglice i koje su porušene u Maju 2017. Mnoge od ovih izbjeglica ne žele da se prijave jer se boje da neće moći da nastave put ka drugim zemljama Evrope. Recite nam da li su te izbjeglice završile kod vas ili su nastavili nekim svojim putem ka Evropi?

RAM: Mnoge izbeglice iz dokumentarca „Grad u gradu“, dok su živele u dotičnim barakama, ali i drugim neformalnim naseljima u Beogradu, dolazile su tokom dana na Miksalište da pune telefone, zagreju se, popiju čaj, razgovaraju sa humanitarnim radnicima i volontertima, dobiju informacije, nauče nešto, istuširaju se itd. Neki od njih, koji su živeli tamo, uspeli su da dođu do Evrope. Nedavno smo se čuli sa jednim od njih i rekao nam je: “Mnogi od prijatelja iz baraka sada žive ovde u Francuskoj i ne guše se više u dimu”. Neregularnim putevima prelaze granice sa krijumčarima, uprkos zvaničnoj zabrani prelaska granice. Ovi neregularni prelasci u poslednje vreme izazivaju sve više smrtnih slučajeva. Nakon rušenja baraka u maju 2017., mnogi od stanovnika tog “grada” preselilo se u zvanične kampove. I dalje ih viđamo i neki od njih još uvek dolaze kod nas.

NPO: Kakvo je trenutno stanje izbeglica u Srbiji i kako se situacija izbjeglica promijenila od prošle godine kada je priliv bio mnogo veći nego sada?

RAM: Situacija se menja konstantno. Prošle godine jeste bio veći priliv, ali od septembra 2017 ponovo se suočavamo sa novim porodicama koje dolaze u nadi da će neregularno preći granice ka Hrvatskoj i Mađarskoj. U septembru, oktobru i novembru, oko 3000 novih ljudi ušlo je u Srbiju. Jesmo imali mirno leto, međutim situacija se vrlo brzo promeni. Sada, populacija koja dolazi uglavnom je iz Iraka, Irana i Pakistana.

NPO: Da li izbjeglice u Srbiji imaju pristup zdravstvenoj zaštiti i ko je za to odgovoran?

RAM: Izbeglice imaju pristup zdravstvenoj zaštiti kada se registruju, odonsno izraze nameru da traže azil i dobiju mesto u kampu. Ovo ih ne čini “pravim” azilantima, ali i dalje mogu otići u državne bolnice, zahvaljujući IOM-u i sličnim organizacijama koje imaju dozvolu za transport izbeglica, tako da ih voze u obližnje domove zdravlja i bolnice. Oni koji nisu registrovani, koriste usluge Lekara bez granica, koji imaju kliniku prekoputa Miksališta (u koju često dolaze i registrovani jer ima uvek dežurnih prevodioca uz lekare).

NPO: Mnogo izbjeglica koji dolaze kod vas doživljavalo je nasilje i sada žive pod vrlo stresnim uvjetima, često u zajedničkom smještaju s strancima, pokušavajući nastaviti ka finalnoj destinaciji u nekim od Evropskih zemalja. Možete li nam reći kako se te iste izbejglice sa kojima se vi susrećete redovno, emocionalno suočavaju sa sjećanjima na rat, iskustvo bijega i na život u progonstvu?

RAM: Nasilje ne samo da se dešava u zemljama iz kojih beže, već se dešava i tokom samog puta. Izloženi su nasilju od strane krijumčara i pogranične policije, a žene su često izložene nasilju od strane muževa, što je razlog za česte trudnoće. PTSD, odnosno post-traumatski stresni poremećaj, čest je kod izbegličke populacije. Zbog toga je bitno da razgovaraju sa obučenim psiholozima, koji znaju da pristupe ovom problemu. Depresija, anksioznost i sve veća upotreba psihoaktivnih supstanci takođe su neki od psihičkih problema koje izbeglice imaju u post-konfliktnom stanju.

NPO: Kao izbjeglica iz proteklog rata iz našeg regiona i radeći u američkom centru za izbjeglice, primjetila sam da je mojoj majci kao i većini izbjegličkih roditelja edukacija veoma važna kada su djeca u pitanju. Da li je to slučaj i u vašem centru i kakav je plan edukacije izbjegličke djece ovdje i širom Srbije? Postoje li planovi integriranja izbjegličke djece sa lokalnom djecom i ako da li ste vidjeli pozitivne ili pak negativne rezultate?

RAM: Da, smatramo da edukativni programi jesu jako važni u razvoju dece izbeglica. U našem centru, konkretno organizacija “Save the children” radi sa njima edukaciju, koja je više prikazana kao igra. Međutim, u tim igricama i radionicama kriju se dobro osmišljene smernice, informacije i način da se deca izraze kroz terapiju umetnošću. Međutim, programi u centrima nisu dovoljni za integraciju. Integracija je vrlo težak proces na kome se radi godinama i potrebno je uključiti obe strane. Integracija podrazumeva celokupno uključivanje u društveni život, posao, nezavisnost od humanitarne pomoći. U ovom trenutku, kada su izbeglice smeštene u kampovima, ne možemo govoriti o integraciji, ali možemo govoriti o inkluziji. Veliki korak napred je inkluzija izbegličke dece u osnovne škole u Srbiji. Od septembra 2017, oko 1000 dece izbeglica krenulo je u škole u Srbiji, zajedno u odeljenje sa domaćom decom. Ova deca koja tek par meseci pohađaju nastavu, već se sporazumevaju na srpskom, što nam govori dosta o njihovoj uključenosti. Na tom polju zaista vidimo pozitivne rezultate naših napora.

NPO: Srbiji je obećana određena financijska pomoć kako bi zadržala izbjeglice i napravila centre kao vaše dok se ne riješe krize u zemljama odkud dolaze. Vi ste centar gdje nadležni dovode novo pristigle izbjeglice i gdje ih vi raspoređujete po izbjegličkim kampovima širom Srbije. Recite nam kakvu podršku imate od vlade Srbije?

RAM: Podršku imamo od Komesarijata za izbeglice, ali ne od Vlade i Ministarstva. Ova podrška je moralne prirode. Sarađujemo sa njima na terenu, međutim ne dobijamo nikakvu finansijsku podršku od države.

NPO: Da li imate podršku internacionalnih organizacija i u kojem vidu? Možete li nam nabrojati par njih (organizacija)?

RAM: Velike internacionalne organizacije od kojih smo imali ili i dalje imamo finansijsku i drugu podršku su: UNHCR, CARE, Oxfam, Lekari bez granica, UNICEF itd.

NPO: Primjetili smo da vam je Divac fondacija velika potpora. Kakva je njihova uloga u vašoj organizaciji? Da li imate još donatora i kakve su vam česte donacije koje dobijate? Šta vam je najviše potrebno i kako da vam se pomogne/donira?

RAM: Tako je, Fondacija Ana i Vlade Divac je praktično jedan od osnivača Miksališta. Ova organizacija i njihovi volonteri ulagali su velike napore na starom Miksalištu, u Mostarskoj ulici, prostoru koji je bio razrušen i nakon koga smo se premestili nekoliko ulica dalje, u Gavrila Principa. Fondacija Ana i Vlade Divac pružala je pomoć tokom distribucije, ali i posle, tokom radionica socijalne inkluzije i integracije. Njihov projekat na Miksalištu bio je u okviru USAID programa, koji je finansirao brojne centre u Srbiji. Oni su nam bili sjajni partneri. Na Mikser Festivalu organizovali su nekoliko sjajnih događaja vezanih za izbeglice – na primer, modnu reviju gde su se izlagale haljine koje su sašile žene izbeglice u kampovima (s obzirom da imaju programe i u državnim kampovima). Trenutno ne dobijamo donacije od njih, ali ćemo u budućnosti sigurno ponovo sarađivati, s obzirom da delimo mnoge vrednosti i ideje sa tom organizacijom. Što se tiče drugih donacija, sve ih je manje, s obzirom da sada postoji mnogo više organizacija koje se bave sličnim aktivnostima, a i nema više zvanične distribucije, što sprečava donatore da šalju velike količine robe. Trenutno nam je najpotrebnija zimska garderoba, konkretno jakne i cipele, koju delimo vrlo kontrolisano i ciljano. Dakle, nema velikih redova gde se svima deli sve, već u zavisnoti od potrebe svakog pojedinca. Za donacije možete pisati direktorki Mikser Udruženja na [email protected] i videti šta je najpotrebnije u tom trenutku.

NPO: Kakve su vaše veze sa Mikser House u Sarajevu? Poznato nam je da je Ivan Lalić otvorio ovaj centar i njegov cilj je da promoviše sve kulture i otkrije balkanske talente kreativnih disciplina. Po popularnosti vidimo da je na veliko uspio i da pristižu ponude za otvaranje sličnih centara širom regiona.

RAM: Mikser House u Sarajevu povezan je sa Miksalištem preko Miksera, a Mikser je osnovao Miksalište. Nakon rušenja Mikser House-a u Beogradu, bili su potrebni ogromni napori uraditi sve ispočetka. Jedan deo inventara prebačen je u Sarajevo, ali je bilo potrebno pribaviti i izgraditi mnogo toga. Ceo Mikser tim bio je angažovan u izgradnji centra u Sarajevu. Deo tima koji radi na Miksalištu, iako je ostao u Beogradu, takođe je pružio podršku ovom velikom projektu, pomagao u selidbama, transportima i slično. Ivan Lalić je naš direktor i veliki vizionar, a Sarajevo za njega nije bio slučajan izbor, s obzirom da ima jake emotivne veze sa ovim gradom. Da, kulturna reintegracija balkanskog regiona svakako je jedan od Mikserovih ciljeva. I mnogi mladi umetnici sa celog Balkana dobili su šansu zahvaljujući Mikseru.

NPO: Ima li nade za ovakav projekat i na jugu Srbije kao npr. Novom Pazaru gdje vjekovima žive narodi različitih kultura i gdje je velik broj kreativnih talenata ali koji nemaju podršku za veći uspijeh.

RAM: Otvaranje Mikser House-a u drugim gradovima i dalje je neizvesno. Za svaki ovakav poduhvat potrebno je neizmerno mnogo energije i resursa. Sama kreativnost jeste osnova toga, ali na žalost nije dovoljna. Na Balkanu, koji predstavlja periferiju Evrope, na žalost, kreativni entuzijazam ne opstaje sam po sebi. Naravno da bismo voleli da Mikser House postoji i u Novom Pazaru i u drugim gradovima, nikad se ne zna šta nosi budućnost.

 

 

Author: Lena Demirovic