NPO: Vukašin Marković kao Beban, Janko Milivojević kao Neca i ti Marko Stojiljković kao David iz serije Policajac sa Petlovog brda. Ovih dana si opet nekako u žiži javnosti jer nas je napustio tvoj otac u pomenutoj seriji a to je pokojni Ljubiša Samardžić. Pomenuta tri aktera i serije u kojima ste glumeli se neprestano repriziraju bude li to kao kočnica da od toga ljudi često zaborave na ono što ste danas ili ipak nekako prija ?

Marko: Naravno da mi ne prija. Nije normalno da nekoga ko ima više od trideset godina vezuju samo i isključivo za jednu glumačku ulogu koju je imao u detinjstvu. Svašta se dogodilo i meni i svima nama za tih 25 godina, odrasli smo, poženili se, imamo decu, poslove, možda kredite, možda smo emigrirali. Ne znam kako je ostalima, naročito onima koji imaju tantijeme, ja nisam jedan od njih, ali mene cela ta priča sa Davidom pomalo guši. Prosto, drugi sam čovek sada.

NPO: Za razliku od uslovno rečeno Bebana i Nece koji su izašli iz sveta filma ti si se zadržao i to ni manje ni više nego kao filmski kritičar, kada se desio taj prevrat i ljubav da uporavo ti budeš taj koji će davati mišljenja šta, kad, kako i gde o svetu filma ?

Marko: Studirao sam nešto možda ne baš srodno, ali sam tada slušao jako puno o filmu. A filmove sam oduvek gledao, onako kao filmofil, ali sam na faksu dobio strukturiranije znanje, spojivo sa onim što imam u memoriji iz ličnog iskustva, a to je koliko je to kompleksan, višeznačan proces. Onda sam, pišući diplomski, otkrio more američke filmske kritike, pre svega novinarske, i krenuo malo u tom pravcu kakvog baš i nema kod nas: jasno, svima razumljivo pisanje i izuzetno prijemčivo pisanje.

NPO: Oni koji tek počinju da gledaju filmove imaju često jedno pitanje koje kruži dok ne dođe do nekog nazovimo iskusnijeg filmofila a to je da li postoji neki šablon pri gledanju filmova, da li prvo gledati kultne po sajtu ImdB na koji se gotovo svi vraćaju ili pratiti najpre nekih top ten glumaca ili početi od režisera? Može za takve neki stručan savet ?

Marko: Kako kome odgovara. Dok sam “vežbao i oko i mozak i pero” voleo sam da gledam filmove u blokovima: nemački ekspresionizam, italijanski neorealizam, Kurosawa, Bergman, Dreyer, Novi Hollywood, francuski novi val, Balabanov, Hitchcock, Jarmusch, indie-queer filmovi 90-ih, savremeni brazilski, pa argentinski, pa čileanski. U suštini, svašta. Postoje stvari koje su lektira, kao i stvari koje se putem skupljaju. Nema pravila. Kako kome odgovara, sa sistemom ili bez, samo gledati, učiti, “vežbati opažajnost”, kako bi rekli slikari.

NPO: Kakvo je tvoje mišljenje o crno-belim filmovima, nekada kod ljudi u današnjici vlada stereotip i često nemaju snage da gledaju film kada čuju da nije u koloru tj.da je crno – beli? Koje bi od njih izdvojio?

Marko: Prvo, crno-beli film ne mora biti star. Dan-danas se snimaju crno-beli filmovi, kao recimo Nebraska. Ili kultni Clerks koji mnogo volim. Nekada se to radilo zato što je jeftinije, nekada da bi izgledalo jeftinije, ili tužnije ili umetničkije, kako god. A ako ćemo o starim crno-belim filmovima, hajdemo bez mistifikacije: konfekcija se zaboravila, a ima je puno, a kvalitet je ostao i gleda se iz generacije u generaciju. Ako mi neko kaže da je Casablanca dosadan film zato što je crno-beli, izgubiće svako moje poštovanje kao filmofil i poznavalac filma.

NPO: Kada čujemo da je neki film zapravo umetnički film, šta taj film mora da sadrži pri sebi ?

Marko: Kompleksno pitanje, pošto je umetnost slobodna. Mnogo je važnije šta umetnički film ne sme biti. A ne sme biti vođen isključivo komercijalnim motivima, ne sme biti štanc, ne sme biti zanatski loš iz razloga neznanja.

NPO: Šta misliš o citatu Serđa Leonea u kojem kaže ,,Zaista sam video mnogo filmova koji su napravljeni sa više od 100, 200  miliona ali to nisu filmovi. To su samo slike. Samo blicevi. To su mnogo lepe slike, mnogo lepe stvari za posmatranje. One te uhvate, ali to nije film. To nije nešto što te uključuje u priču. Dok danas idu u bioskope i bivaju oduvani efektima.”

Marko: Sumnjam da je to Leone ikada rekao naprosto jer su u to vreme filmovi koštali mnogo manje ili su dolari vredeli mnogo više. Ali slažem se da nije sve u budžetu, efektima, spektaklu i da to muti našu percepciju više nego što je čini jasnom.

NPO: Radio si diplomski rad iz Istorije filma na temu ”Novog Hollywooda” možeš li nam reći kada počinje novi Hollywood i paralelu sa ‘starim’ Hollywoodom? Šta je to novi Hollywood dobio a šta izgubio ?

Marko: Prvo, da objasnim šta je Novi Hollywood ili američki novi val. To je jedan pokret i period u kinematografiji smešten između klasičnog Hollywooda (od 30-ih do 60-ih godina) i obnovljenog Hollywooda (od 80-ih godina nadalje). Dakle, to je period koji zahvata nekih 15-ak godina od 1967. do 1982. godine kada su se filmovi radili drugačije, kada su punu kontrolu nad njima imali filmski autori i kada je studijski sistem zapravo servisirao njihove potrebe i vizije. Taj period je iznedrio Altmana, Peckinpaha, Coppolu, Scorsesea, De Palmu, Cimina i još ko zna koliko autora i kultnih, značajnih filmova. Suština je da su pre i posle toga konce u rukama držali producenti i direktori filmskih studija, a njihov glavni motivator je bio i ostao novac. Novi Hollywood je eksces koji se dogodio jednom i priželjkujem da se dogodi ponovo kada finansijski balon stripovskih “blockbustera” pukne, a pući će kao i svaki finansijski balon.

NPO: Kakvo je tvoje mišljenje o serijama koje se sve više snimaju u današnjici koja je i te kako brza a serije su žargonski rečeno kilometarske ? Ima li neka kao preporuka ?

Marko: Ne gledam ti ja to skoro ništa, a kad gledam, to činim ili iz radoznalosti (pošto najviše radim u Hrvatskoj, onda običavam pogledati različite hrvatske serije koje nisu sapunice) ili zbog relaksacije. Moje preporuke će ljudima zvučati zastarelo. Generaciji “binge watchera” je Community davno prežvakana priča, na primer.

NPO: Na kakvom je položaju film što se tiče naše zemlje odnosno Srbije i Balkana uopšte ?

Marko: Uh, to se stalno menja, a retko na bolje. Hrvatski film je bio u usponu do nedavno, još nije počeo da pada, ali čini se da će to biti neminovno čim se politika umešala u stručnu infrastrukturu. U Srbiji ima previše klijentilizma. Bosanski film se ne može osloboditi određenih matrica. Makedonija je imala bljesak sa Mančevskim i skoro ništa posle toga. Slovenija svake godine izbaci barem po jedan kvalitetan film, ali generalno pati od relativno malog broja snimljenih filmova od kojih su većina loši ili bezvezni kao i svugde. Opet, sa druge strane, imamo rumunski novi val koji nikako da stane i koji iz godine u godinu izbacuje odlične filmove. Bugari se kače na taj trend, a imaju i sjajnu infrastrukturu za snimanje stranih B-filmova. Mađari servisiraju strane produkcije i snimaju odlične filmove u poslednje vreme, mađarski film je ove godine trijumfovao u Berlinu. Grci imaju svoj bizarni val koji se kroz Lanthymosa internacionalizirao. Stvari se pomeraju sa mrtve tačke u Albaniji i na Kosovu. I dobri i loši filmovi se snimaju svuda i na njih se kače razne etikete, ali film kao takav govori jednim univerzalnim jezikom.

NPO: I za sam kraj par blic pitanja. Top 5 režisera po tebi ?

Marko: Ne volim takva pitanja, ima ih više od 5 koje trenutno pratim. O istoriji da ne govorimo.

NPO: Top 10 glumaca po tebi ?

Marko: Ni to mi baš ne leži. Gluma je prekompleksna stvar, različitim glumcima i glumicama leže različite stvari, neki se mogu maknuti iz zone ugodnosti lakše, neki teže.

NPO: Neka vaša poruka sa sam kraj koja ne mora biti usko vezana za film ?

Marko: Gledajte filmove, dobre i loše, čitajte o filmu, snimajte, zezajte se, eksperimentišite, ali obavezno učite, promišljajte i ostanite otvoreni za nova iskustva.

http://film-na-dan.blogspot.rs/

OSTAVITI ODGOVOR