foto: Google

Za umetnost kažu da je prava i da je njen plod istinski onda kada se uloži sve iz srca i nešto malo od onih neophodnih materijalnih sredstava. Da ne postoji crno, ne bi znali da postoji i belo. Da ne postoji dan, ne bismo znali kako izgleda noć. Sve je uzajamno. Koliko je samo kvalitetnih slika prodato , a koje su sačinjene od par osnovnih boja. Koliko je samo kvalitetnih knjiga prodato, a da su te knjige nama sasvim klasične priče. Koliko se samo filmova napravilo u kojima je uloženo samo po par hiljada dolara, a koji su dobili status kultnih filmova, zauvek proslavili glumačku ekipu i zaradili mnogostruko. A koliki je samo broj onih u koje je uloženo bez ograničenja a koji nisu uspeli da opravdaju sva ta silna očekivanja. Dobar budžet ne znači uvek i dobar film.

Film Pobesneli Maks (Mad Max) 1979. režirao je Džordž Miler (George Miller), a u njemu glumeo Mel Gibson. On je sa svojih 200 hiljada dolara koliko je u njega uložio žargonski rečeno iz svog džepa, kasnije zaradio i preko 100 miliona. Za ovaj film su verovali da je i sam pokušaj snimanja propast i bacanje para, ipak on je stekao status kultnog filma i gotovo da nema čoveka a da nekad za sebe u nekoj od situacija nije kazao ili neće kazati ,,Ja sam ti k'o Mad Max”.

Filmovi koji su snimljeni u bukvalno jednoj prostoriji poput Hičkokovog Rope koji jedva da prelazi milion koji je uložen, preko 12 Gnevnih ljudi (12 Angry man), Tramvaj zvani čežnja (A Streetcar Named Desire (1951 sa Marlonom Brandom) bio je prvenstveno rađen kao predstava da bi ga kasnije Elija Kazan ekranizovao za tada velikih, a sada srazmerno drugim ipak mali million i po dolara. Exam iz 2009. sa fenomenalnim obrtom na kraju i svakako ne zaboraviti naš domaći film Smrt čoveka na Balkanu i maestrale režije Miroslava Momčilovića (inače režisera filmova Kengur, Sedam i po, Čekaj me ja sigurno neću doći i danas aktuelni Smrdljiva bajka sa Žarkom Lauševićem) svi spomenuti i mnogi drugi su samo jedan veliki pokazatelj da ono što se radi srcem ostaje zauvek.

Iako je to relativno ali ipak ono čime gledaoci budu fascinirani nakon što odgledaju sam film koji je maltene snimljen u jednoj prostoriji jeste sam scenario više nego režija. Isto tako i ono što spominju filmski kritičari da je upravo genijalnost pojedinih režisera poput Elija Kazana, Hičkoka, Kjubrika, Polanskog to što im je kreativnost bila takva, da im je i malo sredstava bilo dovoljno da predstave nama velike stvari i dešavanja.
Najveći budžet, da se primetiti, imaju filmovi čiji žanr je naučna fantastika koji garantuju dinamiku ali ne i neko duže vremensko trajanje filma. Uloženi novac često nije merilo kvaliteta samoga filma.