Kulturno upoznavanje različitih civilizacija predstavlja jedan od najvažnijih zadataka savremenog društva i moderne civilizacije. Budući da je kultura najvažniji faktor duhovnosti i identiteta svake zajednice, ona je oduvek igrala veliku ulogu motivišući nadahnute pojedince da se približe i upoznaju daleke kulture.

Mada je današnji planetarni materijalizam prijetnja tradicionalnim kulturama, ipak vreme u kojem živimo donelo je neke promjene na polju upoznavanja, približavanja i kulturnog povezivanja različitih naroda. Na vidiku su pozitivni pomaci u pravcu međusobnog upoznavanja i približavanja. Sa današnjim sredstvima masovnog komuniciranja i sličnostima koje postoje ugrađene u kulturnim počelima svakog društva, ali pre svega voljom za komuniciranjem, nije teško pronaći zajednički jezik i formirati kulturne veze.

Iako je ovo vrijeme ,,globalnog sela” i interneta, svedoci smo izbijanja u prvi plan tradicionalnih kultura koje su u svom historijskom i duhovnom putu kroz vreme i prostor uspele da održe i potvrde svoju samobitnost, stalno obnavljajući svoju autentičnost i identitet. Ono što je održalo tradicionalne kulture jeste vrednost i mesto znanja i spoznaje.

Iako je potreba za sticanjem novih saznanja opšte prihvaćena u današnjem savremenom društvu, postoji jedan aspekt koji se, reklo bi se, sistematski izbegava i zanemaruje. To je značaj praktične vrednosti u skladu sa akademskim kvalifikacijama i važnost duhovne discipline u skladu sa formalnim obrazovanjem.


U većini društava, nažalost, svrsishodnost saznanja i obrazovanja je izgubila moralne i humanističke crte, gde se neopravdano vrednuje samo ono znanje koje je probitačnije i donosi veću materijalnu i opipljivu koristi.

Prema stručnjacima i tragaocima za znanjem porast ovog trenda predstavlja ozbiljnu pretnju razvoju i progresu znanja i kulture uopšte.
Suštinski je važno da svakom ko se kreće putem nauke i znanja bude jasan cilj i svrha njegovog truda. Sastoji li se čitav njegov trud u sticanju što većeg znanja i položaja koje ono donosi ili je to zbog shvatanja konačne istine i smisla postojanja? Da li je čitavo naprezanje i mukotrpno koračanje po trnovitom putu nauke samo radi hvalisanja i samoveličanja? Ili je to zbog služenja društvu i celom čovečanstvu?

Traganje za znanjem, u stvari, trebalo bi da predstavlja božanski cilj, kako bi se steklo Božije zadovoljstvo i čiji je jedini motiv ispunjenje zadovoljstvom zbog izvršenja božanske naredbe, kada će čak i traženje znanja i obrazovanje biti smatrano kao jedan od najviših oblika obožavanja. Na jednom nižem stupnju, traganje za znanjem u najmanju ruku trebalo bi da za cilj ima shvatanje univerzalnih istina, što se, takođe, smatra svetim i pohvalnim činom.

Veliki mislioci, umjetnici i majstori velelepnog zdanja koje nazivamo persijskom kulturom i duhovnošću, od pamtiveka su se rukovodili ovim svetim i nesebičnim ciljevima – bilo kada su njihove ruke popločavale tavanice isfahanskih džamija, oslikavale prelepe minijature, tkale najfinije ćilime i tepihe, ukrašavale fasade medresa, dvoraca i hramova, na pozlaćenim kupolama ispisivale kaligrafijom svete riječi a stranice knjiga obogaćivale iluminacijom. Univerzalni jezik umjetnosti, kao govornik koji nadilazi vremensko-prostorna i sva druga ograničenja, pre bilo čega drugog glavni je pokretač i svetlo vodilja kulturnog povezivanja i upoznavanja. Stvoren od najsuptilnijih osećanja i najfinijih pobuda, on prenosi najtananije smislove i poruke, rušeći barijere i raznovrsne prepreke. U tom smislu, očituje se suštinski značaj umjetnosti u pravcu približavanja različitih kultura.