,,Poslednja četiri meseca, kao vojnik sam proveo u Andrijevici.
Pre toga sam ,,vojskovao” u Titogradu, današnjoj Podgorici.
Jednog prohladnog, jesenjeg dana, moj vod se vraćao sa planine Komovi, gde smo vršili pošumljavanje.
Na ulazu u Andrijevicu, ispred jedne krčme, stajao je čovek od svojih, čini mi se, pedesetak godina.
-Momci, delujete mi umorno? Reče on.
Mi ga samo pogledasmo i nastavismo da se, bukvalno, teturamo prema kasarni.
-Ja bih sad ponovo pristao da služim još jedan vojni rok! Dodade.
Onako iscrpljeni, umorni, gladni, nije nam padalo na pamet da odgovorimo bilo šta, samo se čulo gunđanje i mrmrljanje, tipa:
Ovaj je lud, nije normalan, bunca i tome slično.
-Ma, služio bih, ne jedan, nego dva vojna roka, ali samo da mi se vratiti u vaše godine i da budem u gradu u kojem sam služio pre tridesetak godina! Nastavi čovek.
Neki od nas samo odmahnuše rukom, neki se blago nasmejaše. Konačno stigosmo u kasarnu.
Posle večere, sređivanja i sebe i opreme koju smo dužili, posle malo odmora…setih se onog čoveka i njegovih reči.
Ima tu neke logike i nečeg poučnog, ko zna? Pomislih.
Možda, kad i ako dođem u njegove godine, i ja ću tako razmišljati?
Krenuh prema kantini…omiljenom mestu svakoga vojnika…
Posle nekih dvadesetak dana, tri vojnika, sa kojima sam uglavnom provodio slobodno vreme, i ja, krenusmo u grad.
Ako se tada Andrijevica mogla nazvati gradom?
Tačnije, to je varošica podno Komova, koja je u to vreme, osamdesetih godina, imala, mislim, pet do sedam hiljada stanovnika. Nalazi se na nekih 17km od tadašnjeg Ivangrada, a danas Berana, na putu prema Plavu i Gusinju.
Prolazeći kroz varoš, setih se one krčme i onog čoveka, kao i njegovih reči, pa predložih ostalima da prošetamo do tog kutka na piće.

Panorama: Andrijevica

Pade dogovor. U sebi sam se potajno nadao da ćemo sresti onog tipa.
Andrijevica, mala varoš tako da smo za nekih desetak minuta već bili za stolom.
I, gle čuda!
Vasnik krčme (to smo kasnije saznali) je bio, niko drugi, nego onaj isti čovek.
Beše to prijatan i topao kutak, što je za nas vojnike bilo najvažnije.
Posle nekoliko minuta, pošto nas je krčmarica prelepog osmeha uslužila, prišao nam je vlasnik krčme i pitao nas odakle smo?
Zenica, Zrenjanin, Ptuj, su mesta odakle su dolazila tri moja “ratna druga”. Tako se i predstaviše.
Iz Novog Pazara, rekoh ja…
-Baš iz Pazara? Upita on. Odgovorih potvrdno, malo me iznenadi to njegovo potpitanje.
-E, ja sam u Pazaru služio vojsku, reče. Lice mu ozari osmeh, dok mu se u očima pojavi iskra sete.
Da ne preteram, najmanje dva sata je sedeo za našim stolom.
Sa ushićenjem je prepričavao svoje ,,vojskovanje” u Pazaru, najčešće je pominjao Bezistan, gde je uglavnom svraćao, zatim, kada bi sa društvom izašao u našu čaršiju: – Pare nam nisu trebale…piće i meze je stizalo sa svih strana.” Govorio je.
U jednom trenutku ustade, odšeta do šanka, na kome se nalazio kasetofon i u njega ubaci kasetu.
Čuh, u tom prijatnom i toplom kutku, koji se nalazio u maloj varoši podno Komova, meni najdražu pesmu.
Od tada pa do kraja našeg ,,vojskovanja” moja ,,tri ratana druga” i ja, smo bili česti gosti te krčme, u toj maloj varoši podno Komova.
I uvek, pre prvog pića, u toj maloj krčmi čulo bi se ono: Kad pogledam sa Bedema, vidim divan grad.
Tim gestom je jedan čovek hteo da se zahvali našem gradu i našim građanima za sve lepo što mu se desilo ovde dok je provodio svoje vojničke dane…
A možete zamisliti koliko sam ja bio ponosan na Pazar i te naše Pazarce koji su se dzentlmentski, šmekerski, sa puno stila poneli
prema ovom čoveku? I ne samo prema njemu.
E, to je naš Pazar! Ja sam to znao. Ja to znam i uvek ću znati, ali nažalost ima i onih koji nisu svesni u kakvom gradu žive.”

(Tekst: Muamer Amko Crnišanin)

Author: Saradnik