NPO: Svestrani ste poznavaoc sporta uošteno. Jedan ste od ljudi kojeg možemo brže prepoznati po glasu nego po izgledu jer ste radeći kao jedan od prvih sportskih novinara i komentatora televizije Ekran grada Novog Pazara više do ljudi dopirali tim putem, putem glasa nego figurom. Odakle datira želja a kasnije i ljubav baš za tim poslom ?

Elvir: Najpre da kažem da potičem iz sportske porodice. Dva brata od amidže su mi bili neka vrsta uzora, Muamer (Pajo) Nailović je dugo bio jedna od prvih pesnica BK „Mladost“, njegov rođeni brat Muzafer (Mišo) je sa velikim uspehom nosio dres FK Novi Pazar, mada je (tako neki kažu), bio takođe veliki talenat za boks. S druge strane, odrastao sam u Jošanici, na početku ulice Prvi maj.  U neposrednoj blizini bio je tada jedini zatvoreni prostor za trening u Pazaru, popularni „Partizan“, kao i Gradski stadion.  Moj rahmetli otac je takođe bio veliki ljubitelj sporta, sa njim sam često odlazio da gledam boks,kao i fudbal, tako da je ljubav prema sportu uopšte, u meni još kao dečaku bila prisutna. Ne treba takođe zaboraviti da su iz „Jošanice“ potekli brojni asovi, poput Fikreta Grbovića, braća Karišik su bili na nekih 200 metara udaljeni, kao i Ismet Ugljanin. Sećam se da su fudbal i boks još tih godina bili itekako popularni, tako da sam vrlo lako primio taj „pelcer“. Što se novinarstva tiče, ne sećam se kako, ali sam ga zavoleo negde u šestom razredu Osnovne škole. Uživao sam slušajući prenose utakmica na Radio Beogradu, moglo bi se reći i da sam rastao uz glasove reportera, bukvalno od Triglava do Đevđelije. Polaskom u srednju školu,znao sam da ću, ako ništa drugo pokušati da budem sportski novinar. Želeo sam to, negde u sebi sam znao da je to moj budući poziv. Krenem da upišem novinarstvo, u Gimnaziji, kao i obično strahovita konkurencija za svako mesto. Predam dokumenta krijući od majke,jer je ona želela da upišem neki zanat,a ne da budem nekakav sportski novinar, da se bavim poslom koji nema perspektive. Kako god, rizik se isplatio, doduše imao sam i sreće, od 34 upisanih budem 28. na rang-listi. Ni slutio nisam šta će se desiti nepunu godinu dana docnije. Jedan od časova „prekinuo je“ Hamdija Škrijelj,tražio je od profesora Koste Jovanovića, jednog od nas koji će biti saradnik Sportske redakcije Radio Novog Pazara. Sećam se samo da mi je Kosta rekao da ustanem a ja sam sa,kasnije mojim velikim prijateljem Hamdijom sve dogovorio za par minuta. Tako je krenulo…

NPO:  Za početak da se vratimo na početak. Sećate li se prve utakmice, manifestacije koja je sportskim žargonom bila vaš debi ? Kakav je osećaj bio pre nje a kakav posle nje?

Elvir: Nisam mogao da spavam noć uoči prvog prenosa, ne od treme, već od prevelike želje i adrenalina. Imao sam 18 godina, poslali su me u Novopazarsku banju da izveštavam sa neke utakmice FK Lipa (sadašnja Jošanica). Dođem u onaj legendarni restoran u Banji, kad tamo-telefon „dvojnik“. Znači, ako imaš sreće dobiješ signal, na sve to i udaljenost od samog terena skoro 100 metara.U prevodu, odeš da gledaš utakmicu 20,25 minuta, pa u restoran da se dokopaš signala i odradiš uključenje u program i da se nadaš da u međuvremenu ne padne gol. I tako celu utakmicu i svaku narednu koju sam radio iz Novopazarske banje. Sećam se da je sve dobro prošlo, Lipa je pobedila, a mnogi su se pitali ko sam ja,jer je to bio baš debi koji sam toliko dugo čekao. Osećaj je bio predivan, skoro isti koji imam posle svakog dobro odrađenog prenosa.Na neki način ispunjenje sna. Zavoleli su me u redakciji, ubrzo sam počeo da pišem i izveštaje za, tada jedini list u gradu „Bratstvo“, tada su bili famozni penali u svim rangovima, u slučaju nerešenog rezultata, a meni se posreći. Tekstilni kombinat Raška je takođe imao jak klub, koji je kao domaćin takođe igrao u banji. Jednu utakmicu izgube na penale, ja dam naslov „Tekstilci kratkih rukava“,aludirajući na rezultatski neuspeh. Odem u školu u utorak ujutru, kupim novine i vidim  baš taj naslov. To je bio detalj koji nikada neću zaboraviti.

NPO: Pripreme za komentatorsku stolicu nadamo se i te kako postoje. Teku li u vidu čitanja, slušanja ili pak gledanja ili u paketu svo troje i koliko vremenski ?

Elvir: Novinarstvo je zanat, zanat koji se uči dok god se radi i ako želite da trajete bukvalno morate svakodnevno da radite na sebi. Sportsko novinarstvo je pak, specifična vrsta tog zanata i uz talenat zahteva takođe i ogroman rad. Nisam pobornik floskule da je „Moje vreme“ bilo bolje, jer ni po čemu se ne može porediti sa sadašnjim uslovima. Nisam imao internet, nisam imao kompjuter, niti bilo ko od kolega. Novine, radio i TV su bili jedini izvori informacija i tako smo se pripremali. Nisam ni tada a ni sada imao neki poseban ritual, niti posebnu pripremu. Obzirom da dosta toga o sportu znam dovoljno je fokusirati se na sledeću utakmicu koja sledi ili događaj ako je u pitanju pojedinačni sport. Obično pripreme traju ne duže od par sati. Trudim se da pamtim što više,da ne robujem papiru i statistici, jer previše informacija zna da uspori, da odvuče pažnju, da dosadi i gledaocima i slušaocima. Uvek sam pokušavao da prenose radim sa što manje brojki, već da auditorijumu nenametljivo približim i privolim ih da me trpe tih 90 i kusur minuta.

NPO: Koja je vama najdraža utakmica koju ste sa najvećim nestrpljenjem i merakom jedva dočekali i komentarisali a koja pak ona najmučnija ako je ima ?

Elvir: Bilo ih je nekoliko,ali najpre o onim koje bih da zaboravim. Prva je odigrana 1994. u Nikšiću, revanš baraža između Sutjeske i Novog Pazara. Otišli smo dan ranije i odseli u hotelu „Onogošt“. Dok smo večarali, kao u akcionim filmovima, na vrata ulazi  fudbaler Sutjeske Gardašević. Nema šta nije psovao, onako razrogačenih očiju, drži se za pojas, uz jednom momentu oni jadni konobari ga nekako izvedoše. Kasnije saznajem, doduše nezvanično, da je imao neko oružje kod sebe. Noć uoči utakmice u hotel dolazi moj veliki prijatelj, Momir Đurđevac, komenator na TV-u Crne Gore. Dok smo razgovarali, skrenuo mi je pažnju da pripazim na svoju bezbednost i da se „svi pripazimo“. Iskreno, nisam mu skroz poverovao,ali sam se brzo uverio. Helem, sutradan, pun stadion, na repertoaru dobro poznate „pesme“,salve uvreda, kamenice. No, nekako uz pomoć Đurđevca i još jednog kolege dolazim do novinarske lože. Povela je Sutjeska 1:0, a onda negde možda 5,6 minuta pre kraja – izjednačimo.  Zgrabio sam telefon i javio se u program, prenoseći lepu vest svim navijačima. Kasnije su mi rekli da je bilo i suza u pojedinim lokalima, koji su bili puni. No, tada je stvar u svoje ruke preuzeo sudija Babarogić. Možda minut pre kraja,ili duboko u nadoknadi, čovek svira penal za Sutjesku na skoro 18 metara od gola. Naravno, nisu protesti pomogli, Sutjeska je takav poklon pretvorila u gol za pobedu. Onako puni gorčine svi vraćali smo se za Novi Pazar, sećam se da sam prvi i posednji put video suze u očima kapitena Bogućanina,Nailovića i kod još par najiskusnijih.

Godinu kasnije, opet baraž,sada sa Slobodom iz Užica. Izgubimo prvu utakmicu u Užicu 2:0, u Pazaru pobedimo istovetnim rezultatom, ali izgubimo na penale. Slika nakon te utakmice ostaće mi zauvek urezana. Kasnije će se ispostaviti da je sudija Rabrenović delimično naplatio pomoć Slobodi u prvom duelu, velika se prašina podigla, on je skinut sa liste sudija, ali Novi Pazar nije imao ništa od toga. Ostao je drugoligaš.

Treća utakmica koju bih da „izbrišem“ iz sećanja je rukometna u Vranju, takođe odluka o višem rangu. Puna dvorana, isti scenario, sudijski par: Višekruna-Stanojević je odlukama bukvalno  ponižavao Ikića i drugove. Nije se moglo protiv više sile, tada sam se po ko zna koji put uverio da sport ima svoju izuzetno tamnu stranu.

E sad o lepšim temama, 2003. godina i opet Sloboda. 15 hiljada duša na Gradskom stadionu, Srpska liga- Morava, utakmica odluke o putniku u Drugu ligu. Radio sam sa kolegama iz Regionalne TV direktan prenos iz jedne prikolice, jer se u ložu nije moglo, bila je puna zvanica iz FSS. Tada sam,kao retko kada imao tremu, međutim Plojović i drugovi su igrali kao u transu. Pobedili smo 3:1 naplatili dugove iz prošlosti i vratili se u Drugu ligu. Moram da istaknem još jedan detalj, tiče se boksa. Kada je Enad Ličina osvojio bronzu na Prvenstvu Evrope za juniore u Birmingemu, 1997. prvi sam, u tada još uvek Jugoslaviji to objavio. Bilo mi je drago zbog Enada, jer je tada bio u životnoj formi i to je bio najveći uspeh našeg sporta, nakon osvajanja Svetske titule u profi boksu rahmetli Edipa Šećovića.

NPO: Postoji li neka sportska utakmica, manifestacija koju vam je bilo žao što nije pripala vama da učestvujete tako što će te je komentarisati ?

Elvir: Ne žalim ni za čim, nikada nisam bio od onih koji bi po svaku cenu da se negde „nacrtaju“, da budu viđeni. Uvek sam smatrao da ono što ti je suđeno, niko ne može da ti otme. Uglavnom, nakupilo se, na moje veliko zadovoljstvo dosta toga.

NPO: Jeste li vodili evidenciju o broju utakmica koje si komentarisao, koji je broj?

Elvir: Iskreno nisam, jer mi to ne igra ulogu, a i trebalo bi podosta vremena da „podvučem crtu“. Prošlo je 29 godina, bilo je mnogo toga. Od fudbala, rukometa, košarke, odbojke, boksa…..Ne računajući Ramazanske turnire,Sandžačke igre i MOSI.

NPO: Šta smatrate najvažnijom stavkom posla kojim se bavite ?

Elvir: Ostati isti, čvrsto na zemlji. Biti svoj, originalan i čovek iz naroda, držati se kodeksa ovog posla. Oni koji su me učili novinarstvu su mi uvek govorili da ne smem nikoga da kopiram, već da budem prepoznatljiv po svom stilu, jer je to nešto po čemu ću biti prepoznatljiv. Koliko sam uspeo u tome, nije na meni da pričam.

NPO:  Imate li u planu da pokrenete neku autorsku emisiju koja se tiče sporta kako u gradu tako i u državi ili pak neku kreativnu radionicu ?

Elvir: Da, emisija „Tajm aut“ je moj autorski projekat još iz 2001. godine. Uskoro ću je vratiti na TV ekrane, verujem da će to biti nešto novo i dobro u službi i afirmaciji sporta. Takođe, već tri meseca sam na nekom novom početku. Od maja sam glavni i odgovorni urednik TV Jedinstvo, dakle bavim se informativnim programom. Smatram da i na tom polju mogu itekako dosta da pružim, žao mi je jedino što se nisu obistinile prognoze pojedinih „kritičara“ da se jedan sportski novinar ne može snaći u tim vodama. Ali dobro je dok ih ima, ulivaju mi dodatni motiv.

NPO: Od popularnih ‘gafova’ koji kruže po internetu a koji su takoreći sada postali kultni i zaštitni znak samih komentatora ,,Ostao je hladan kao taštin osmeh Serhio Ramos” od Ace Stojanovića ili one ,,Lopta je proletela paralelno sa Ibarskom magistralom” “Evo izlaze Partizanovi igraci……a evo i nasih”Zvonka Mihajlovskog. “Kiša pada oko korner zastavice, kiša pada po celom terenu.” i drugih …ima li neka tvoja da je tebi onako posle ponovnog slušanja ostala da je pamtiš ?

Elvir: Nije mi poznato da sam imao neki prepoznatljiv gaf, ali da se razumemo, lapsusi su neizbežni, jer je teško zadržati 100 posto koncentracije svih 90 minuta. Dešavalo mi se recimo da u trenutku igrača prebacim iz jedne u drugu ekipu, dodelim loptu pogrešnom timu,a da toga budem svestan odmah nakon izgovorenog. Epiteti su nešto drugo, naročito naše sportiste uvek sam pokušavao da podignem,veličam, dam im na značaju koliko je god to moguće.

NPO:  Neke ste podsećali na Milojka Pantića, Mirka Kamenjaševića, Zvonka Mihajlovskog, neke na Nedeljka Kovinjala, Gojka Andrijaševića, Aleksandra Acu Stojanovića…ako se na nekog od njih može ugledati tvoj stil komentarisanja čiji bi to stil bio ? I jesi li uopšte imao nekoga na koga si se ugledao ?

Elvir: Prija svakako poređenje, naročito sa: Pantićem, Kamenjaševićem, Mihajlovskim i Andrijaševićem. Dvojica koje sam pomenuo, iskreno nisu po mom izboru, no, sve je stvar ukusa. Čak smatram da je Andrijašević kvalitetniji i bolji komentator od Stojanovića.

Imao sam privilegiju da svoje uzore i upoznam, reč je o pokojnim Vladanku Stojakoviću i Jordanu Ivanoviću. Od njih sam mnogo toga „pokupio“, naročito dok sam bio radio reporter od Jordana Ivanovića, koga smatram najboljim. Naravno, veliku zahvalnost dugujem Fuadu Beširoviću i Hamdiji Škrijelju koji su imali poverenja u mene, naučili me mnogo toga ne samo u novinarstvu,nego i u životu. Bili su mi kao starija braća, ostali smo veliki prijatelji i nakon toliko godina.

Author: Zekerija Zekša Šaćirović

Zekerija Zekša Šaćirović, novinar, pisac, analitičar i filmski kritičar rodjen 1988.god u Novom Pazaru

OSTAVITI ODGOVOR