Miodrag Petrović „Čkalja“ je bio srpski glumac i jedan od najistaknutijih komičara na teritoriji bivše Jugoslavije. Miodrag Petrović je rođen je na dan sale 1. aprila 1924. godine u Kruševcu, a premionuo je u Beogradu, 20. okotbra 2003. godine.

Legendarni glumac Miodrag Petrović rođen je 1. aprila 1924. godine, a prvi put se pojavio na filmu prije 55 godina, a radilo se o ostvarenju „Jezero“ Radivoja Lole Đukića.

Ostvario je veliki broj uloga na filmu i u TV serijama. Najbolje uloge ostvario je u serijama “Servisna stanica” (1959), “Ljubav na seoski način” (1970), “Kamiondžije” (1972), “Vruć vetar” (1980) i “Kamiondžije 2” (1983), kao i u filmovima “Orlovi rano lete” (1966), “Bog je umro uzalud” (1969), “Paja i Jare” (1973), “Avanture Borivoja Šurdilovića” (1980) i “Kamiondžije opet voze” (1984).

Da li ste se nekada zapitali otkud njemu nadimak “Čkalja”? Naime, on je tad nadimak dobio još kao dječak. Tako je jednom išao sa prijateljima na pecanje, te tražio je da mu dodaju štap, odnosno “čaklju”. Međutim, on je umjesto toga izgovorio “čkalja”. Ubrzo ga je prijatelj počeo tako zvati, a onda i sva djeca u školi, jer je bio “mršav poput grane”.

U vreme Drugog svetskog rata nalazio se Kulturno-prosvetnoj ekipi 47. divizije NOVJ. Nakon rata i demobilizacije upisuje studije veterinarske medicine Univerziteta u Beogradu. Nastavlja da se bavi glumom u KUD „Ivo Lola Ribar“.

Godine 1946. postaje član Dramskog studija Radio Beograda, gde i počinje njegova popularnost učestvovanjem u emisiji „Veselo veče“. Od 1951. do 1977. godine bio je član Humorističkog pozorišta u Beogradu. Glumi i u prvoj seriji Televizije Beograd – „Servisna stanica“, od 1959. godine.

Citate iz filmova koje svi pamtimo a koji su iskazani kroz navjeći humor ali su svakako i te kako istiniti i upečatljivi sa problematikom kako pojedinca tako i cele nacije.

– Eto, Živorade, takav je moj život. Gorak. Ni pelen mu ravan nije. Ruši staru kuću, zidaj novu. Drugi imaju kupatilo s pločice, ja nemam, Živorade. Podziđuj, predgrađuj ambar, ruši, kopaj, riljaj, peri noge u lavor, srči klot pasulj, a okolo… Okolo cveta život, kao bašta, Živorade, ali bez mene… U tu baštu nema cvet koji se zove Gvozden. Miriše život kao dve ruže u Nikolijinim nedrima, al’ nije za mene. Cvetaju ruže. Beli čoveci. Cvetaju i lepe kate. Cveta i ruzmarin, al’ ne za mene – zarozanog i žuljevitog.

,,Kamiondžije’’

-Koliko imaš od škole?

-Pa imao bi i više ali baba potegne pa se udavi a ona me vodila u školu, posle više nije imao niko da me vodi a škola nam bila čak u drugom selu.

-Ako je ovo stabilizacija ja sam Sofija Loren.

– Fo…Foo..dakle Fo…FOČO. Starac Fočo od stotinu ljeta.

-Sa kim se graniči Albanija ?

-Sa Zelenim vencem i teravijama.

-A vi ste otac nekog đaka ?

-Ne, ja sam đak nekog oca.

Pajo ona Vrcina jel imala Crnu kosu i bele panatlone ili belu kosu i crne pantalone… Jel ti na lađi imaš onaj veliki točak kao na brodu od Misisipija ? Sad kad sam bio sporadi sebe ovako su prošle pored mene, OVAKO!

-Što te ne zakla Tuta Bugarin!

,,Vruć vetar’’

-Ona me tera da skidam cipele, da joj ne uprljam tepih, da hodam na dupetu a ovamo joj kupujem ,,emulzun slou mošn’’

,,Ljubav na seoski način’’

-Ovako me glava nije zabolela od kako sam platio porez.

– Da sam u Americi, i da sam primio ovako veliku nagradu zahvalio bih se, prvo, svojoj ženi, pa deci, pa tašti, zatim producentu i reditelju. Ali, pošto sam, srećom, u svojoj dragoj zemlji Srbiji, zahvaljujem se, prvo, svom šefu samoposluge što mi, ponekad, odvoji penzionersku kosku, pa komšinici u baraci koja mi ostavi mleko ispod tezge, pa mom poštaru koji mi uvek, na vreme sa zakašnjenjem, donese penziju. Da nije bilo njih, ne bih bio ovde”

Miodrag Petrović Čkalja je u svom poslednjem govoru rekao: “Hvala Srbijo, pustili ste me da glođem koske”.

 

Author: Zekerija Zekša Šaćirović

Zekerija Zekša Šaćirović, novinar, pisac, analitičar i filmski kritičar rodjen 1988.god u Novom Pazaru